Идентитет није оно што кажемо да јесмо, већ оно што други осјете у нашем одсуству. То је мирис који остане у просторији када изађемо, ријеч коју нисмо изговорили, али ју је неко ипак разумио. То је траг, а не отисак. Траг у памћењу простора, људи и времена.
У Босни и Херцеговини, идентитет никада није био једноставан. Он није само збир имена, језика, вјере и народа. Није у једном слову, него у њиховом преклапању. У ономе што се догоди кад се језик срочи с тугом, вјера са стидом, а народ са сјећањем. Овдје идентитет није задат, он се не насљеђује. Овдје се идентитет издржава.
Зато што су овдје границе цртане између људи који су говорили истим језиком. Зато што је овдје често било опасно бити свој. Зато што овдје име зна да заболи.
И управо зато, у тој тихој борби за достојанство, институције попут ИДДЕЕА-е имају важну улогу. Јер ако већ не можемо увијек одлучити ко ћемо бити у очима свијета, макар можемо бити заштићени као грађани. Јер макар систем мора признати оно што људи често оспоравају: твоје право да будеш ти.
Али ни најпоузданији систем не може сачувати оно што се изнутра распадне.
Зато, човјече, чувај оно у себи што нема регистрарски број. Чувај стид, и вјеру и поштовање.
Чувај онај дрхтај пред неправдом и онај стискак руке који се памти више него хиљаду ријечи.
Чувај своје „не“, чак и кад сви говоре „да“, јер идентитет се не носи око врата.
Носи се у начину како слушаш мајку. У томе како разговараш са слабијим. У тишини којом подносиш губитке.
Они који нас гледају извана виде документе. Они који нас воле, виде душу.
А Босна и Херцеговина…
Босна и Херцеговина види све.
И шути.
Јер зна да се права имена не изговарају лако.
И зна да је човјек само онолико колико му душа личи на оно што пише у његовим папирима.