Не тражи своје име у папирима, нити своју вриједност у печатима.
Твоје право име дато ти је пре него што си проговорио, у часу када је душа рекла: „Да!“, још пре тијела, још прије нације, још прије језика.
Твој идентитет није оно што свијет види, већ оно што твој дах памти када се у ноћи разведри.
То је звук који не знаш да изговориш, али га срце чује сваки пут кад учиниш добро, кад опростиш, кад се насмијешиш иако си рањен.
О душо, зар си заборавила? Ти ниси од овог свијета, али си овде да га подсјетиш да постоји нешто више од граница, докумената и ријечи.
Твоје поријекло је свјетлост, а твоје право пребивалиште је истина.
Институције ће ти дати број, држава ће ти дати документ, али ти, ти мораш себи дати љубав.
Без тога, имаћеш све – и све ћеш изгубити.
Не штити идентитет из страха да ти га не украду, већ из поштовања према Ономе који те створио да будеш јединствен.
Не бјежи у форме. Душа се не крије у пластици, већ у благости, у тишини, у трпљењу и у захвалности.
Када те питају: „Ко си?“, немој им дати само име. Дај им осмјех. Дај им дјело. Дај им мир.
Јер прави идентитет не остаје у архиви. Он остаје у срцима људи који су те срели, у дјеци коју си научио добру, у времену које ниси украо, већ даровао.
Руми би ти рекао: „Ти си невидљива рука добра међу људима.
Ти си пут, а не застава. Ти си позив повратку Себи.“
Зато иди, човјече.
Не тражи потврду идентитета у очима власти. Тражи је у очима оних који те памте по љубави.