У Босни и Херцеговини, ништа није до краја обликоваоано – па тако ни човјек. Овдје се идентитет не пише тинтом, него тишином пред кафом, шутњом пред неправдом, погледом у брдо које зна више од људи.
Идентитет овдје није име, јер име се може промијенити. Није ни број, јер бројеви су без душе. Није ни документ, јер папир може изгорјети.
Идентитет је оно што остане када те забораве и пријатељи и непријатељи, када ти име избришу из регистра, али се твоја сјенка и даље задржи у сјећању улица којима си ходао.
Босна и Херцеговина не обликује људе јасно. Она их оставља у стању између сна и јаве. Започети, а никад довршени. Дубоки, а никад до краја прочитани. Зато је овдје идентитет чежња, а не сигурност. Потрага, а не коначност. Као да свако овдје хода тражећи себе у очима другог, у језику који говори, у вјери коју насљеђује, у успомени коју носи, па чак и у болу који никад није његов – али га свеједно осјећа.
У тој потрази, институције попут ИДДЕЕА-е постоје као свјетионици – да макар дио идентитета буде заштићен од заборава, да човјек може рећи: постојим, јер негдје сам записан. Али оно што нас заиста одређује – не стоји у системима.
Јер…
Идентитет је кад не продаш образ ни кад си гладан.
Кад се сјетиш очевих ријечи, иако више нема оца.
Кад не окренеш главу од неправде, иако знаш да те може коштати.
Кад знаш зашто си остао и зашто ниси отишао.
У Босни и Херцеговини идентитет има облик питања:
Да ли се још увијек сјећаш себе?
Да ли знаш шта те боли?
Да ли знаш шта не би продао ни за читав свијет?
Као што кажу наши преци – овдје је све могуће, јер ништа није стварно. Па је и идентитет стално између постајања и нестајања. Ипак, у том нестабилном свијету, човјек мора имати нешто чврсто у себи – не да би се разликовао од других, него да би знао да је жив.
Зато, чувај оно у себи што не умије да се изговори.
То си ти. То је твој идентитет.