Идентитет је наше прво богатство. Не носи се као терет, већ као свјетиљка. Њиме освјетљавамо пут – и себи и другима. То је она тиха снага која нам шапће: „И кад не знаш камо идеш, знај ко си.“
У Босни и Херцеговини, земљи у којој се језици преплићу као ријечи у поеми, а народи дијеле небо и хљеб, идентитет није препрека – он је дар. Он је доказ да различитост не мора значити раздвојеност. Да можеш бити своје, а припадати свима. Да можеш имати лице народа и срце човјека.
Овдје идентитет није готов производ, он је позив на путовање. Учиш ко си док учиш друге. Постајеш свој док прихваташ туђе. Градиш се док градиш дом.
И док свијет све више личи на бескрајну мрежу без сидра, Босна може бити оно што је увијек била – мјесто гдје коријени имају смисла. Мјесто гдје се зна име дјетета, али и дјететовог оца. Мјесто гдје ти је дом не само гдје станујеш, већ гдје те неко познаје по срцу.
У том процесу, ИДДЕЕА је тиха архива сигурности. Она даје облик ономе што већ постоји у нама – име, број, документ, заштиту. Али најважније, она даје признање. Признање да постојимо, да припадамо, да имамо своје мјесто под сунцем.
Зато чувај свој идентитет, не из страха, већ из поноса.
Не зато што га неко може узети, већ зато што га ти можеш надограђивати.
Буди особа која своје име носи с љубављу, која користи језик да гради, а не да руши, која зна одакле долази – и зато храбро иде напријед.
Идентитет није зид – он је прозор.
Кроз њега улази свјетло твоје прошлости и обасјава пут твојој будућности.